Više nije najmlađi u poslu, jer ga je pretekao nešto mlađi rođak kad je otvorio svoju radnjicu. Ipak, u zanatu za koji se baš i ne otimaju, i dalje je među „omladincima“, a namjerava da u njemu i ostane, ako ova korona dozvoli. Dejan Stanetić već 12 godina uspijeva da popravi i dotjera baš svaku cipelu, pa u njegovoj obućarskoj radnji u centru Banjaluke mušterija nikad nije falilo. Ima ih i u ovim pandemijskim danima, iako više ništa nije kao prije.
„Što se korone tiče, zaista smo osjetili posljedice. Manje je mušterija, neki ostave cipele pa po njih dođu poslije tri mjeseca, neki uopšte i ne dođu. Posebno je teško nabaviti repromaterijal, jer smo skoro sve uvozili. Kad je meni i bratu koji smo uvijek dobro radili ovako teško, mogu misliti kako je drugima“, priča Dejan i priznaje da martovsko zaključavanje možda ne bi ni preživjeli da nije bilo pomoći države i onih dvije hiljade maraka koje su dobili zahvaljujući projektu „Mikro znači više“ koji je pokrenula kompanija Prointer ITSS.
Za te pare su, kaže, uspjeli da „stignu“ nekoliko kirija i plate nešto od repromaterijala, inače bi bila mrka kapa.
Kao i svi, i Dejan strahuje od zimskih mjeseci i nekog novog zaključavanja, a brine i da li će ova kriza dodatno uticati da mladi ljudi pobjegnu od zanata.
„Ovo je svakako jedan od zanata koji izumire, jer mladi ljudi neće u ovoj posao. Kažu, po čitav dan su vam prljave ruke i čini im se da to nije dovoljno gospodski. A to uopšte nije tako“, objašnjava Dejan dok prezadovoljnoj mušteriji daje ulaštene crne salonke sa novim potpeticama.
Zadovoljnim mušterijama godinama je mogla da se pohvali i Milijana Milisavić. U njenom lijepo „skockanom“ frizersko-kozmetičkom salonu u naselju Nova Varoš čekalo se na red, a sad ona sjedi pred salonom i čeka ko će doći, a ko će otkazati termin. Strašno nam je teška ova godina, kaže frizerka koja ih je u poslu pregurala više od dvadeset.
„Dosta kolega je već zatvorilo salone, jer ovo je, doslovno, borba za opstanak. Da u junu nismo dobili pomoć iz projekta „Mikro znači više“, možda bismo i mi stavili ključ u bravu. S tim parama smo, ipak, uspjeli da platimo sve zaostale račune i obaveze koje su se nagomilale dok nismo radili, pa smo nekako pregurali. Šta će dalje biti ne znam, ali ne miriše na dobro“, kaže Milijana.
Sabira da je posao od marta na ovamo pao za skoro 70 odsto i vjeruje da zanatlijama i dalje treba pomagati, jer bi, u protivnom, mogao da procvjeta rad na crno.
„Mnogi su već odlučili da tako rade, jer im se ne isplati da dolaze na posao ako mogu da zarade samo za režije. Zato nam je svaka pomoć dobrodošla“, kaže Milijana i nada se da joj mušterija zakazana u tri sata neće otkazati, jer dvije dame već jesu.
Sa otkazivajem termina kubure i u školi za obrazovanje odraslih „Giga computers“. Časovi programiranja kod njih su uvijek bili popularni, ali ove godine je, kaže Tomo Udovičić, jedan od prvih sa diplomom informatičara na ovim prostorima, popularno samo kako preživjeti.
„Školu računara sa svim mogućim kusrevima iz informatike osnovali smo još 1998. i tada je to bio pravi bum. Vremenom se, naravno, mnogo toga promijenilo, bilo je dobrih i loših dana, ali nikad težih nego sada. Pokušavam da ovo održim, jer zaista ima tradiciju, da platim kiriju i plate za nas dvoje zaposlenih i to je to. Ne znam smijem li nešto da planiram“, kaže Tomo koji se pomalo uzda i u svoj knjigovodstveni biro i dva odlična računara koje je uspio da kupi od pomoći iz Prointera.
Projekat „Mikro znači više“ kompanija Prointer ITSS uz tehničku podršku Područne privredne komore Banjaluka i pokrenula je s ciljem podrške malim i srednjim preduzećima u vremenu krize. Novčanu i stručnu pomoć ovog ljeta dobila su 53 mala preduzetnika u Srpskoj.
